summaryrefslogtreecommitdiff
path: root/macros/latex/contrib/fjodor/dostojevski.tex
blob: 02a0ee864d2d2d8d3ec9b77ee94c8ee83786ae3e (plain)
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31
32
33
34
35
36
37
38
39
40
41
42
43
44
45
46
47
48
49
50
51
52
53
54
55
56
57
58
59
60
61
62
63
64
65
66
67
68
69
70
71
72
73
74
75
76
77
78
79
80
81
82
83
84
85
86
87
88
89
90
91
92
93
94
95
96
97
98
99
100
101
102
103
104
105
106
107
108
109
110
111
112
113
114
115
116
117
118
119
120
121
122
123
124
125
126
127
128
129
130
131
132
133
134
135
136
137
138
139
140
141
142
143
144
145
146
147
148
149
150
151
152
153
154
155
156
157
158
159
160
161
162
163
164
165
166
167
168
169
170
171
172
173
174
175
176
177
178
179
180
181
182
183
184
185
186
187
188
189
190
191
192
193
194
195
196
197
198
199
200
201
202
203
204
205
206
207
208
209
210
211
212
213
214
215
216
217
218
219
220
221
222
223
224
225
226
227
228
229
230
231
232
233
234
235
236
237
238
239
240
241
242
243
244
245
246
247
248
249
250
251
252
253
254
255
256
257
258
259
260
261
262
263
264
265
266
267
268
269
270
271
272
273
274
275
276
277
278
279
280
281
282
283
284
285
286
287
288
289
290
291
292
293
294
295
296
297
298
299
300
301
302
303
304
305
306
307
308
309
310
311
312
313
314
315
316
317
318
319
320
321
322
323
324
325
326
327
328
329
330
331
332
333
334
335
336
337
338
339
340
341
342
343
344
345
346
347
348
349
350
351
352
353
354
355
356
357
358
359
360
361
362
363
364
365
366
367
368
369
370
371
372
373
374
375
376
377
378
379
380
381
382
383
384
385
386
387
388
389
390
391
392
393
394
395
396
397
398
399
400
401
402
403
404
405
406
407
408
409
410
411
412
413
414
415
416
417
418
419
420
421
422
423
424
425
426
427
428
429
430
431
432
433
434
435
436
437
438
439
440
441
442
443
444
445
446
447
448
449
450
451
452
453
454
455
456
457
458
459
460
461
462
463
464
465
466
467
468
469
470
471
472
473
474
475
476
477
478
479
480
481
482
483
484
485
486
487
488
489
490
491
492
493
494
495
496
497
498
499
500
501
502
503
504
505
506
507
508
509
510
511
512
513
514
515
516
517
518
519
520
521
522
523
524
525
526
527
528
529
530
531
532
533
534
535
536
537
538
539
540
541
542
543
544
545
546
547
548
549
550
551
552
553
554
555
556
557
558
559
560
561
562
563
564
565
566
567
568
569
570
571
572
573
574
575
576

\documentclass[a4paper,final,showtrims,twoside,openright,10pt]{memoir}
\usepackage[T1]{fontenc}
\usepackage[cp1250]{inputenc}
\usepackage{textcomp}
\usepackage{lmodern}
%mlargecrownvopaper,
\usepackage{soul}
\usepackage{calc}
\usepackage{quotmark}
\usepackage{ellipsis}
\usepackage{pifont}
\usepackage{eqell}

\usepackage[serbian]{babel}
\usepackage[wilson]{srbook-mem}
\usepackage[fjodor]{fjodor}

\chapterstyle{wilsondob}

%\usepackage[colorlinks,linkcolor=red,citecolor=black,
            %urlcolor=magenta,bookmarks,bookmarksopen,raiselinks]{hyperref}
            
%\hypersetup{pdftitle={Pripovetke (Malisan kod Hrista na Bozicnoj jelki, Seljak Marej, Krotka)},
 %            pdfauthor={Fjodor Mihailovich Dostojevski},
  %           pdfsubject={Book},
  %           pdfkeywords={Hrist, Bozic, jelka, malisan, Marej},
  %           pdfpagelayout={TwoPageRight},
  %           baseurl=zoran.filipovic@yahoo.com
             %pdfstartview={Fit}
  %          }
            

\usepackage{leading}
\begin{document}
%\leading{12pt}
\hyphenation{stva-rno}

\frenchspacing  

\book{MALIŠAN KOD HRISTA NA BOŽIÆOJ JELKI}
%\pdfbookmark{}{}{}

\chapter[Jedan]{}

%\pagestyle{plain}
%\makeevenhead{plain}{\thepage}{\scriptsize{F.~M.~DOSTOJEVSKI}}{}
%\makeoddhead{plain}{}{\scriptsize{MALIŠAN KOD HRISTA NA BOŽIÆOJ JELKI}}{\thepage}
%\makeevenfoot{plain}{}{}{}
%\makeoddfoot{plain}{}{}{}
%\aliaspagestyle{chapter}{empty}

Deca su èudan svet --- oni se priviðaju i sanjaju. Uoèi kiæenja jelke i na samo 
veèe uoèi Božiæa, stalno sam sretao na ulici, jednog mališana koji nije imao 
više od šest--sedam godina. Po strašnom mrazu bio je odeven gotovo kao leti,
samo mu je grlo bilo umotano nekim starim šalom --- znaèi, neko ga je ipak 
spremao i slao. On je išao >>sa ispruženom rukom<<; to je tehnièki termin ---
koji znaèi prositi milostinju. Taj izraz su izmislili sami mališani. A takvih 
kao on ima mnogo. Motaju se po vašem putu i plaèno govore neke nauèene reèi. 
Ovaj, meðutim, nije kukao, veæ je govorio nekako naivo i nevièno gledajuæi
mi sa poverenjem u oèi --- a to znaèi tek je poèinjao da se bavi prosjaèenjem.
Na moje pitanje rekao mi je da mu sestra leži bolesna i bez posla; možda je 
istina, ali ja sam kasnije doznao da ovih mališana ima bezbroj: šalju ih da 
prose i po najstrašnijoj hladnoæi i, ako ništa ne sakupe, sigurno ih èekaju 
batine. 

Kad nakupi nešto kopejki, mališan se pomodrelih i skoèanjenih ruku vraæa u 
neki æumez, gde pijanèi banda neradnika, od onih koji >>poèinju štrajk u 
fabrici u subotu i ne vraæaju se na posao pre srede uveèe<<. Tamo, u æumezima
podruma, s njima pijanèe njihove gladne i istuèene žene, tamo pište njihova
gladna mala deca. Votka, prljavština i razvrat, ali glavno je votka.

Mališana sa isprošenim kopejkama odmah šalju u krèmu, i on donosi još piæa.
Radi zabave i njemu ponekad naliju u usta èokanj votke i kikoæu se kad on,
gubeæi dah, pada na pod, gotovo bez svesti,

\begin{verse}
>>i u usta mi je votku odvratnu \\
nemilosrdno sipao \dots{} <<
\end{verse}

Kad poodraste, što pre mogu gurnu ga nekud u fabriku, ali sve što zaradi, i 
dalje je dužan donositi neradnicima, a oni opet to propiju. Ali i pre no što
stupe u fabriku, oav deca postaju pravi prestupnici. Ona skitaju po gradu i 
znaju u podrumima takva mesta kroz koja se može proæi i gde se može neprimetno 
prenoæiti. Jedan od njih je spavao nekoliko noæi uzastopno u korpi kod nekog 
vratara koji ga nije primetio.

Oni, naravno, postaju i sitni lopovi. Kraða postaje strast èak kod osmogodišnje
dece, koja ponekad nisu svesna svojih prestupa. Na kraju podnose sve --- glad, 
hladnoæu, batine --- samo radi slobode, i beže od svojih neradnika da skitaju 
po svojoj volji. Ponekad to divlje stvorenje ništa ne shvata, ni gde živi, ni 
koje je narodnosti, ima li boga, postoji li car; prièaju o njima èak takve stvari,
da èovek ne veruje svojim ušima, a, meðutim, to su èinjenice.

\chapter[Dva]{}

Ali ja sam romansijer i èini mi se da sam jednu >>prièu<< sam izmislio. Zašto 
pišem >>èini mi se<<, kada sigurno znam da sam je izmislio, ali meni izgleda da se
to negde i nekada desilo i da se desilo upravo uoèi Božiæa u \em nekom \em ogromnom 
gradu i po strašnoj hladnoæi. Prièinjava mi se da je živeo u podrumu mališan, ali 
još sasvim mali, kome je jedno šest godina ili još manje. Taj mališan se probudio
jednog jutra u vlažnom i hladnom suterenu. Bio je odeven u nekakav kaputiæ i
drhtao je. Dah mu je izletao kao bela para, i, sedeæi u kutu na nekom sanduku,
iz dosade je hotimièno puštao tu paru iz usta i zabavljao se gledajuæi kako 
izlazi.

Bio je veoma gladan. Nekoliko puta od zore prilazio je drvenom ležaju, gde je 
na prostirci i sa nekakvim zavežljajem pod glavom ležala bolesna njegova majka.

Kako se ona ovde našla?

Mora da je doputovala sa svojim mališanom iz drugog grada i razbolela se 
iznenada. Vlasnicu prenoæišta su još pre dva dana ovdeli u policiju. Stanari 
su se razišli uoèi praznika --- a jedini koji je ostao, ležao je veæ dan
i noæ mrtav pijan --- i nije mogao doèekati  praznik! 

U dugom uglu sobe jeèala je neka osamdesetogodišnja starica koja je nekada 
i negde živela kao dadilja, a sada je umirala samotna, jauèuæi i gunðajuæi
mališanu, tako da se veæ poèeo bojati da priðe njenoj postelji u uglu.

Vode da se napije našao je negde u hodniku, ali korice hleba nigde nije 
našao, i veæ je deseti put prilazio da probudi svoju mamu. Strašno mu je, 
najzad, bilo u mraku: odavno je veæ pao mrak, a lampu nisu upalili.

Opipao je mamino lice i zaèudio se što se ona uopšte ne mièe i što je 
hladna kao zid.

>>Mnogo je ovde hladno<<, pomislio je, postojao malo, i nesvesno zaboravivši 
svoju ruku na ramenu pokojnice. Zatim je dunuo u svoje prstiæe da ih ogreje i,
odjednom, napipavši na ležaju svoju staru kapu, pa polako, pipajuæi po mraku,
izašao iz suterena. On bi i ranije pošao, ali se stalno bojao nekog velikog
psa koji je, gore, na stepenicama, ceo dan zavijao pred susednim vratima.
Ali psa sada nije bilo, i mališan je odjednom izašao na ulicu.

Gospode Bože, kakav grad! Nikada tako nešto nije video. Tamo, odakle
je došao, noæu je crna pomraèina --- jedan fenjer na celu ulicu. Prozori
niskih, drvenih kuæica zatvaraju se kapcima; na ulici, èim se smrkne, 
nigde nikoga --- svi se zatvaraju po kuæama, i samo zavijaju èitavi 
èopori pasa, stotine i hiljade ih zavijaju i laju svu noæ.

Ali je zato tamo bilo tako toplo, i davali su mu da jede, a ovde --- ah, 
Gospode, da mu je sad da jede\ece I kakva je ovde vreva i tutnjava, kakva 
svetlost, i ljudi, i koèije, i zima, i mraz!

Ledena para dizala se od premorenih konja, iz njihovih zadihanih vrelih 
njuški; kroz sipkav sneg odzvanjaju o kamenje potkovice, i svi se tako 
guraju, i, bože \dots{} tako mu je se jelo, makar neki komadiæ hleba, i 
tako mu je odjednom hladno za prstiæe. Pored njega je prošao èuvar reda, 
ali se okrenuo da ne vidi mališana.

Evo opet jedna ulica --- oh, kako je široka! Ovde æe me sigurno pregaziti!
I kako svi vièu, trèe i jure koèijama, a svetlosti, koliko svetlosti!

A šta je ovo? Uh, kakvo veliko staklo, a iza stakla soba, a u sobi neko 
drvo do tavanice. To je jelka, a na jelki koliko sveæica, koliko zlatnih 
hartijica i jabuka, a svuda oko nje lutkice i mali konjiæi; po sobi trèe
deca, lepo odevena, èista, smeju se i igraju se, i nešto jedu i piju.

Eno, ona devojèica poèela je da se igra sa deèakom --- kako je lepa 
devojèica! Evo, i muzika se èuje kroz prozor.

Mališan gleda, èudi se, veæ se i smeje, ali sad ga bole prstiæi i na 
nožicama, a na ruèicama su mu veæ sasvim pomodreli, veæ ne mogu da se 
savijaju, i bole ga kad mièe s njima. I odjednom mališan oseti da ga mnogo 
bole prstiæi, zaplaka se i potrèa dalje \dots{} i, evo, ponovo je video 
kroz drugo staklo sobu, i tamo je drveæe, a na stolovima razni kolaèi: 
od badema, crveni, žuti, i sede tamo èetiri bogate gospoðe, pa ko 
doðe, one mu daju kolaèa, a vrata se otvaraju svaki èas, sa ulice ulazi
mnogo gospode. 

Mališan se prikrade brzo, otvori vrata i uðe \dots{} Uh, kako su poèeli da vièu 
na njega i da mašu rukama! Jedna gospoða brzo mu je prišla i tutnula 
u ruku kopejku, pa mu je otvorila vrata --- na ulicu! Kako se uplašio! 
A kopejka mu je odmah ispala i zveèeæi otkotrljala se po stepenicama:
nije mogao da savije svoje pomodrele prstiæe i da pridrži kopejku.

Istrèao je mališan na ulicu i pošao brže i brže, a kuda --- ni sam nije 
znao \dots{} Opet bi se zaplakao, ali se bojao, i trèao je, trèao i hukao u 
ruèice. Obuzimala ga je tuga, jer se najednom osetio tako usamljen, 
i bilo mu je užasno \dots{} odjednom \dots{} o, bože! Šta je ovo opet? Stoji 
masa ljudi i divi se --- iza stakla prozorskog bile su tri lutke, male, 
odevene u crvene i zelene haljinice, kao da su žive! Neki starèiæ sedi, 
i kao da svira u violinu, još druga dva takoðe stoje tu, sviraju u male 
violinice, i po taktu mašu glavama, jedan u drugoga gledaju, a usne im se 
mièu, govore, stvarno govore --- samo se zbog stakla ništa ne èuje.

\par\fancybreak{\ding{71}\quad \ding{71}\quad \ding{71}}\par 

Mališan je u prvi mah pomislio da su oni živi, a kad se dosetio da su to 
lutke --- iznenada se nasmejao. Nikad nije video takve lutke, i nije 
znao ni da postoje! I hteo bi da zaplaèe, ali su mu te lutkice tako 
smešne.

Odjednom mu se uèini da ga je neko otpozadi zgrabio za kaputiæ: veliki i
zao deèak stajao je pored njega, i iznenada ga je udario po glavi, zbacio 
mu kapu, i udario ga nogom ispod kolena. Mališan se prevrnuo na zemlju;
tada ljudi povikaše, on pretrnu od straha, skoèi i poèe bežati, bežati, i 
odjednom je utrèao --- ni sam nezna gde --- ispod neke kapije, u tuðe 
dvorište --- i èuènuo iza naslaganih drva: >>Ovde me neæe naèi, a i mrak je.<<

Èuènuo je  i zgurio se, a nikako nije mogao da odahne od straha, i odjednom,
sasvim iznenada, bilo mu je tako prijatno: ruèice i nožice su najednom 
prestale da ga bole i bilo mu je tako toplo, kao na peæi\ece Trgao se i sav
uzdrhtao: ah, on je to ovde bio zaspao! Kako je dobro tu spavati!

>>Posedeæu ovde, pa æu opet poæi da pogledam one lutke<<, pomislio je mališan
i osmehnuo se kada se setio lutaka, >>stvarno kao da su žive!<< \dots{} I 
odjednom mu se prièulo da je nad njim njegova mama zapevala pesmicu. >>Mama, 
ja spavam, ah, kako je ovde lepo spavati!<< 

--- Hajdemo k meni, mališane, da kitimo jelku --- prošaputao je nad njim 
odjednom neko tihim glasom.

Pomislio je da je i to govorila njegova mama, ali ne, nije ona; ko ga je to zvao 
on nije video, ali neko se sagnuo prema njemu, zagrlio ga u tami, a on mu je 
pružio ruku i\,\dots{}i odjednom\,\dots{}o, kakva svetlost! O, kakva jelka! Kao 
da i nije jelka --- on još takvog drveta video nije! Gde je on to sad: sve blista, 
sve se sija, a svuda oko njega lutke --- ali ne, to su sve deèaci i devojèice, samo 
tako sjajni, svi se oni viju oko njega, lete, svi ga ljube, uzimaju ga, nose sa sobom, 
i on sam leti, i vidi: gleda ga njegova mama, i smeje mu se radosno. 

--- Mama! Mama! Ah, kako je lepo ovde, mama! --- dovikuje joj mališan, i opet
se ljubi da decom, i želi da im što pre isprièa o onim lutkicama iza stakla. 
--- Ko ste vi, deèaci? Ko ste vi, devojèice? --- pita ih on, smešeæi se i 
ljubeæi ih.

--- Ovo je Hristova jelka --- odgovaraju mu oni. --- Kod Hrista je uvek na ovaj 
dan jelka za malu decu koja tamo dole nemaju svoje jelke \dots{}

I doznao je da su svi ovi deèaci i devojèice bili isto takva deca kao i 
on --- ali jedni su se posmrzavali još u svojim kotaricama, u kojima 
su ih ostavili na stepeništima pred vratima petrogradskih èinovnika druga 
su se ugušila kod èuhonki\footnote[1]{Pogrdan naziv za Fince.} dojkinja --- koje
je iznajmio dom za siroèad; treæa su umrla na sasušenim grudima svojih majki 
(za vreme samarske gladne godine), èetvrta su se pogušila od smrada u vagonima 
treæe klase --- i svi su oni sada ovde, sva su ona kao anðeli, sva su kod Hrista, 
i On je lièno meðu njima, i pruža im ruke, i blagosilja njih i njihove majke 
grešnice \dots{}

A majke ove dece stoje tu, sa strane, i plaèu svaka poznaje svog deèaka ili 
devojèicu, a oni doleæu i ljube ih, utiru im suze svojim ruèicama i mole 
ih da ne plaèu, jer je njima ovde tako lepo \dots{}

A vratari su ujutru našli dole iza složenih drva mali leš zalutalog 
i smrznutog deèaka\,\dots{}Pronašli su i njegovu majku\,\dots{}Ona je
još pre njega umrla --- sreli su se kod Gospoda na nebu. 

A zašto sam izmislio ovakvu prièu, koja ne ide u obièni dnevnik, i to 
pišèev? A obeæao sam prièe pretežno o stvarnim dogaðajima! Ali u tome 
i jeste stvar što se meni stalno èini da se sve ovo stvarno moglo 
desiti --- naime, ono što se odigralo u podrumu i iza složenih drva;
a ono o jelci Hristovoj --- to ne znam šta da vam kažem, da li se moglo
desiti ili nije. Ali ja sam zato romansijer da izmišljam. 

\book{SELJAK MAREJ}
%\pdfbookmark{}{}{}

\pagestyle{plain}
\makeevenhead{plain}{\thepage}{\scriptsize{F.~M.~DOSTOJEVSKI}}{}
\makeoddhead{plain}{}{\scriptsize{SELJAK MAREJ}}{\thepage}
\makeevenfoot{plain}{}{}{}
\makeoddfoot{plain}{}{}{}
\aliaspagestyle{chapter}{empty}

\thispagestyle{empty}
\vspace*{4\onelineskip}
\begin{flushright}
\begin{minipage}{8.5cm}
>>U ruskom \v{c}oveku iz naroda treba umeti odvojiti njegovu lepotu od 
primitivizma koji mu je svojstven. Zbog uslova gotovo cele ruske istorije, naš
narod se toliko predavao razvratu i toliko su ga razvraæivali, sablažnjavali i
stalno muèili da je èudno kako je preživeo i saèuvao ljudski lik, a pogotovo
što je oèuvao lepotu ljudsku. Ali on je saèuvao lepotu ljudskog lika. Ko je 
pravi prijatelj naroda, kome je bar jednom kucalo srce zbog narodnih patnji, 
shvatiæe i opravdaæe sve neprohodno blato u koje je utonuo naš narod i umeæe 
da pronaðe u tom blatu brilijante. Ponavljam: ne sudite o ruskom narodu po onim 
gadostima koje on tako èesto èini, veæ po onimm velikim i svetlim idealima za 
kojima on i u svojoj gadosti stalno èezne i uzdiše \dots{} A ideali su njegovi 
moæni i svetli, oni su ga i spasli u vekovima muèenja; oni su oduvek srasli 
sa njegovom dušom o zauvek mu darivali dobrodušnost i poštenje, iskrenost i 
široki, sveobuhvani um, i sve to u najprivlaènijem i harmoniènom jedinstvu.<<
\end{minipage}
\end{flushright}

Ali mislim da je veoma dosadno èitati sve ove professions de foi, zato æu 
da isprièam jednu prièu, zapravo i ne prièu, veæ jedan dalek spomen, koji
zbog neèeg veoma želim da isprièam upravo ovde i sada, na kraju mojeg 
traktata o narodu. 

Bio je drugi dan uskrsa. Vazduh je bio topao, nebo plavo, sunce visoko, 
>>toplo<<, jarko, ali u mojoj duši je bilo veoma mraèno. Lutao sam iza robijaških
kazamata, gledao i prebrojavao kolje jakog tamnièkig palisada, ali nisam ni hteo 
da ih brojim, iako mi je to veæ bila navika. Veæ drugi dan se u tamnici slavi
praznik. Robijaše ne izvode na rad, pijanih je bilo mnogo, èule su se psovke,
a svaðe izbijale svaki èas i na sve strane.

Ružne, odvratne pesme, kockarske grupe koje su igrale karata ispod tamnièkih
kreveta, nekoliko robijaša koje su drugovi po svojoj odluci isprebijali 
na mrtvo ime zbog naroèitih skandala, ležalo je na drvenim ležajima, 
pokriveno kožusima, dok se ne osveste i ne povrate u život veæ nekoliko puta
su potezali noževe iz kanija --- sve me je to za ova dva dana praznika tako 
iskidalo da sam bio prosto bolestan. Jer ja nikada nisam mogao bez gaðenja 
da podnosim pijanu narodnu terevenku, a pogotovu ovde, na ovom mestu. 

Ovih dana èak ni starešine nisu zavirivale u tamnicu, nisu vršili pretrese,
nisu tražili piæe, shvatajuæi da, ipak, treba dati èak i ovim odbaèenim 
ljudima da se malo provedu, makar jedanput u godini, jer bi inaèe bilo gore.

Najzad, u mom srcu planu gnev. Sreo sam Poljaka M--ckog, politièkog 
osuðenika. Pogledao me je smrknuto, oèi mu sevnuše, a usne zadrhtaše.

Je hais ces brigands!\footnote[1]{Mrzim ove razbojnike!} --- rekao je poluglasno i 
škripeæi zubima, kad je prolazio pored mene. 

Vratio sam se u kazamat, mada sam pre èetvrt sata izleteo otud kao lud, kada 
je šest snažnih seljaka složno navalilo na pijanog Tatarina Gazina da ga umire,
i poèelo da ga tuèe. Tukli su ga strašno. Kamilu bi èovek mogao takvim batinama
ubiti; ali oni su znali da je ovog herkula teško ubiti, zato su ga bezobzirno 
tukli.

Kada sam se vratio, ugledao sam na kraju sobe, na drvenim ležajima u uglu, 
veæ onesvešæenog Gazina, gotovo bez ikakvih znakova života. Ležao je pokriven
kožuhom, i svi su ga zaobilazili æutke, mada su se pouzdano nadali da æe 
se do ujutru osvestiti, >>ali, ko zna, posle ovakvih batina može èovek i da 
umre<<. Provukao sam se do svog mesta prema prozoru sa gvozdenom rešetkom, 
legao na leða, zabacio ruke pod glavu i zažmurio. Voleo sam tako da ležim: jer 
onog ko spava ne diraju, a pored toga mogu da sanjarim i mislim. Ali sada mi se
nije sanjarilo: srce mi je kucalo nemirno, a u ušima su mi odjekivale reèi 
M--ckog: >>Mrzim te razbojnike!<<

Uostalom, što da opisujem utiske; ja i sada ponekad sanjam noæu to vreme, i
nemam težih snova. Možda æe èitaoci i to primetiti da ja do danas gotovo 
nijednom nisam javno govorio o svom životu na robiji; a \em Zapise iz mrvog
doma \em napisao sam pre petnaest godina, kao izmišljeno lice --- zloèinac 
koji je ubio svoju ženu. Uzgred da dodam pojedinost da od tada o meni mnogi 
misle, èak to još i danas tvrde, da sam ja bio osuðen na robiju zato što 
sam ubio svoju ženu.

Malo--pomalo sam se stvarno zaneo i neprimetno utonuo u uspomene. Za sve èetiri 
godine moje robije neprestano sam se seæao svoje prošlosti, i èini mi se preko
uspomena ponovo proživeo sav svoj raniji život. Uspomene su same iskrsavale, 
retko sam ih hotimièno izazivao. To je obièno poèinjalo od neke sitnice, 
ponekad beznaèajne, a zatim bi, malo--pomalo, izraslo u kompletnu sliku, 
u snažan i celovit utisak.  

Analizao sam te utiske, dodavao nove crte onome što sam veæ odavno proživeo, i, 
što je najvažnije, popravljao sam ga, neprestano popravljao --- u tome je i bila 
sva moja zabava.

Ovoga puta sam se neoèekivano setio jednog gotovo beznaèajnog trenutka 
iz mog ranog detinjstva, kad mi je bilo svega devet godina --- trenutka 
koji sam, izgleda, bio potpuno zaboravio, ali ja sam tada naroèito 
voleo uspomene iz svog najranijeg detinjstva. 

Setio sam se avgusta u našem selu: dan suv i vedar, ali malo svežiji 
i vetrovit; leto je bilo na izmaku, i trebalo je uskoro putovati u Moskvu, i 
opet se dosaðivati cele zime na èasovima francuskog jezika, zato mi je 
tako teško i bilo da napustim selo. Izašao sam u polje iza gumana, spustio 
se u jarugu i popeo do Loska --- tako smo mi zvali gusti èestar, sa 
one strane jaruge, pored same šume. 

I tako sam zašao dublje u žbunje i odjednom èujem kako nedaleko, na tridesetak
koraka, na poljani, ore inokosan seljak. Znao sam da ore uzbrdo i da konj ide
teško, zato do mene s vremena na vreme dopiru njegovi povici >>De, de!<< 

Ja poznajem gotovo sve naše seljake, ali ne znam ko je ovaj što sada ore, a i
svejedno mi je: sav sam se udubio u svoj posao i zauzet sam: lomim sebi leskov 
prut da njime šibam žabe. Leskovo pruæe je tako lepo i tako neizdrživo --- ni
blizu kao brezovo. Zanimaju me i bube i gušteri, ja ih kupim --- ima ih vrlo 
šarenih i lepih; volim i male, hitre crveno--žute gušterice sa crnim pegicama,
a zmija se bojim. Uostalom, na zmije nailazim mnogo reðe nego ona guštere.  

Peèurki ovde ima malo; po njih treba iæi u brezovu šumicu, i ja sam spreman 
da odem tamo. Ništa u životu nisam tako voleo kao šumu, sa njenim peèurkama
ijagodama, sa njenim bubicama i ptièicama, ježiæima i vevericama, sa njenim 
vlažnim mirisom istrulelog lišæa, koji sam tako voleo. 

Èak i sada, kada ovo pišem, tako sam osetio miris naše seoske brezove šumice:
ti utisci ostaju èoveku za ceo vek \dots

Odjednom, usred duboke tišine, jasno i razgovetno èuo sam uzvik: >>Eno vuka, 
juri!<< Vrisnuo sam i van sebe od straha, plaèuæi na sav glas, istrèao na 
poljanu, pravo na seljaka koji je orao. 

To je bio naš seljak, Marej. Ne znam postoji li takvo ime, ali njega su svi
zvali Marej. To je bio seljak od pedesetak godina, jedar, povisok, jako 
prosede tamnosmeðe guste brade. Ja sam ga poznavao, ali pre toga skoro nikad
nisam imao prilike da razgovaram sa njim. On je zausavio svoju kobilicu,
kad je èuo moj vrisak, i kad sam se, trèeæi, grèevito uhvatio jednom rukom 
za ralo, a drugom za njegov rukav, video je koliko sam se uplašio.

--- Eno, vuk juri! --- viknuo sam, jedva dišuæi.

On diže glavu i nehotice pogleda oko sebe, skoro verujuæi mojim reèima za 
trenutak.

--- Gde je vuk?

--- Viknuo je\,\dots{} neko je malopre viknuo: >>Eno juri vuk<<\,\dots{} 
protepao sam.

--- Šta je tebi, dete, kakav vuk, uèinilo ti se! Otkud ovde vuk! --- mrmljao 
je, umirujuæi me. 

A ja sam sav drhtao i još grèevitije sam se uhvatio za njegov gunj, i mora da 
sam bio veoma bled. On me je gledao sa brižnim osmehom, oèevidno uznemiren i 
uplašen zbog mene. 

--- Gle, kako se uplašio, ah, ah! --- mahao je glavom. --- Ne boj se, rode 
moj! Gle ti njega!

Pružio je ruku i odjednom me pomilovao po obrazu. 

--- De, ne boj se, bog s tobom, prekrsti se.

Ali ja se nisam prekrstio. Kutovi mojih usana su podrhtavali, i to ga je, 
izgleda, naroèito dirnulo. Pružio je polako svoj krupni prst, sa crnim noktom, 
prašnjav od zemlje, i nežno dotakao moje uzdrhtale usne. 

--- Gle ti njega! --- osmehnuo mi se nekim materinskim i dugim osmehom. 
--- O, bože, šta ti je dete, ah, ah!

Shvatio sam, najzad, da vuka nema, i da mi se uzvik >>Eno vuk juri<< --- samo 
prièuo. Uzvik je, istina, bio sasvim jasan i razgovetan, ali meni se i ranije 
jednom ili dva puta prièinjavalo da èujem tavke povike (i ne samo o vucima), i 
ja sam to znao. (Kasnije, kada sam odrastao, te halucinacije su nestale.)

--- Pa da ja idem --- rekao sam, gledajuæi ga upitno i bojažljivo.

--- Idi, slobodno idi, a ja æu da gledam za tobom. Ne dam ja tebe vuku! --- dodao
je i još uvek mi se materinski smešio --- hajde, bog te èuvao, idi slobodno --- i 
on me prekrsti rukom, a zatim se i sam prekrsti.

Pošao sam, osvræuæi se nazad skoro svakih deset koraka, a Marej je, neprestano
stajao sa svojom kobilicom i gledao za mnom dok sam ja išao, i svaki put mi 
je mahao kad sam se osvrtao. Priznajem, malko me je bilo stid pred njim što
sam se onako uplašio, ali sam išao, pribojavajuæi se još uvek vuka, dok se nisam
popeo na padinu jaruge, do prve sušare za snoplje. Tek tu me je strah sasvim
prošao, i odjednom odnekud ispade i pojuri prema meni naš domaæi pas Vuèiæ.

Pored Vuèiæa sam se veæ sasvim ohrabrio i poslednji put osvrnuo prema Mareju. 
Lice mu sad veæ nisam mogao da vidim jasno, ali sam oseæao da mi se on još 
uvek onako umiljato smeši i maše mi glavom. Mahnuo sam mu rukom, mahnu i on
meni i krenu svoju kobilicu.

--- De, de! --- zaèu se njegov udaljeni povik, i kobilica opet povuèe svoje ralo.

\par\fancybreak{\ding{71}\quad \ding{71}\quad \ding{71}}\par 

Svega sam se toga odjednom setio, ne znam zašto, ali sa èudnom preciznošæu 
do najmanje pojedinosti. Odjednom sam se prenuo i seo u krevetu i, seæam se,
još sam oseæao na svom licu blagi osmeh uspomena. Još nekoliko trenutaka 
sam se priseæao.

Kada sam tada od Mareja došao kuæi, nikome nisam prièao o svom doživljaju.
A zar je to i bio neki doživljaj? Pa i Mareja sam vrlo brzo zaboravio.
Kad sam ga kasnije ponekad sretao, nikad nisam èak poèinjao razgovor s njim,
ne samo o vuku, nego ni o èemu drugom, i eto, odjednom, tek sada u Sibiru, 
posle dvadeset godina, setio sam se celog susreta tako jasno, do poslednje
sitnice. Znaèi, ostao mi je u duši, neprimetno, samo po sebi, bez moje 
volje, i odjednom iskrsnuo u seæanju kad je trebalo. 

Setio sam se onog nežnog, materinskog osmeha jadnog seljaka\,--\,kmeta; kako me
je prekrstio i mahao mi glavom: >>Gle, kako se uplašilo dete!<< I naroèito 
onog njegovog debelog prsta, prašnjavog od zemlje, kojim se mirno i sa 
bojažljivom nežnošæu doticao mojih uzdrhtalih usana. 

Naravno, svako bi ohrabrio uplašeno dete, ali u ovom susretu bez svedoka 
desilo se nešto sasvim drugo --- da sam mu bio roðeni sin, ne bi me mogao
pogledati sa iskrenijom ljubavlju koja je zraèila iz njegovih oèiju --- a
ko ga je primoravao na to?

On je bio naš kmet--seljak --- a ja ipak sin njegovog gospodara. Niko ne 
bi doznao kako me je nežno prigrlio, niti bi mu za to rekao hvala. Možda
je on uopšte voleo decu? Ima takvih seljaka.

Naš susret je bio bez svedoka, na pustoj njivi, i samo je, valjda, bog 
odozgo video kakvim dubokim i ozarenim, èoveènim oseæanjem i kakvom 
suptilnom, gotovo ženskom nežnošæu može da bude ispunjeno srce ponekog 
grubog, do animalnosti zaostalog ruskog seljaka--kmeta, koji tada nije 
ni sanjao o svojoj slobodi.\footnote[2]{Ruski seljaci su dobili slobodu
i deo zemlje spahijske 1861. god. manifestom cara Aleksandra II. (\textit{nap. prev.)}} 
Nije li na to mislio, i to podrazumevao Konstantin Aksakov, koji je govorio 
o visokom obrazovanju našeg naroda\que

I tako, kad sam sišao sa drvenog robijaškog ležaja i osvrnuo se oko 
sebe, seæam se, odjednom sam osetio da mogu gledati na ove nesreænike
oko mene sasvim drugim oèima i da je odjednom, kao nekim èudom, sasvim
nestalo svake mržnje i gneva u srcu mom. 

Pošao sam, zagledajuæi se u lica koja sam sretao. Taj seljak obrijane 
glave, vekovima sramoæen, sa žigovima na licu i pijan, koji se derao 
pevajuæi svoju pijanu promuklu pesmu --- to je možda onaj isti Marej: 
jer ja mu ne mogu zaviriti u dušu-
   
Sreo sam te iste veèeri još jednom i Poljaka M--ckog. Jadnik! On nije 
mogao imati uspomena ni o kakvim Marejima, ni nekog drugog pogleda na 
ljude, osim svoga: >>Je hais ces brigands<<!

Ali ti Poljaci su tada prepatili mnogo više muka nego mi!

\book{KROTKA}
%\pdfbookmark{}{}{}

\pagestyle{plain}
\makeevenhead{plain}{}{}{}
\makeoddhead{plain}{}{}{}
\makeevenfoot{plain}{}{}{}
\makeoddfoot{plain}{}{}{}
\part{}

\chapter*{Od autora}

\small
Molim sve moje èitaoce da mi oproste što umesto Dnevnika, u obiènom njegovom 
obliku pružam samo pripovetku. Ali sam skoro mesec dana bio zauzet samo ovom 
pripovetkom. U svakom sluèaju, molim èitaoce da mi ne zamere.

Sada o samoj prièi. Nazvao sam je >>fanastiènom<<, premda je sam smatram vrlo 
realnom. Ali i fantastiènog tu zbilja ima, i to u samom obliku prièe, što
smatram da treba najpre da objasnim.

Stvar je u tome što ovo nije ni prièa ni zapis. Zamislite muža èija žena, 
samoubica, leži sada na stolu, jer se pre nekoliko èasova bacila sa 
prozora. Zbunjen, on još nije stigao da pribere svoje misli. Ide po sobama 
i trudi se da d\^{a} smisla onome što se dogodilo, >>da sakupi svoje misli 
u taèku<<. Osim toga, on je okoreli hipohondar, od onih što razgovaraju 
sami sa sobom. Evo ga i sad gde razgovara sa samim sobom, preprièava stvar, 
ulazi u njenu suštinu. Bez  obzira na prividno logièan red reèi, on protivureèi 
sebi nekoliko puta, i u logici i u oseæanjima. I opravdava se i okrivljuje u
isti mah, i upušta se u sporedna objašnjanja: tu je i grubost misli i srca, 
i duboko oseæanje. Malo -- pomalo, on zbilja ulazi u suštinu stvari i skuplja 
>>misli u taèku<<. Niz probuðenih seæanja neodoljivo ga, najzad, približuje 
istini: istina neodoljivo uzdiže njegov um i srce. Pri kraju se ton prièe 
nešto menja, te biva nesreðen kao u poèetku. Istina se sasvim jasno i odreðeno
otkriva nesreæniku, bar njemu.

To je tema. Prirodno, razvoj prièe se produžuje nekoliko èasova, s prekidima
i umetanjem, i u obliku raznolikom: muž èas razgovara sa samim sobom, èas
kao da se obraæa nekom nevidljivom slušaocu, nekom sudiji. U stvari, 
to uvek tako i biva. Kada bi to stenograf mogao èuti i sve redom zapisati,
bilo bi malo neuglaðenije i neobraðenije nego što sam ja naveo, ali, kako se 
meni èini,  psihološki red možda bi osao sasvim isti. Eto ta pretpostavka 
da stenograf sve zapiše (posle èega bih ja obradio pozadinu) i jeste ono 
što ja u ovoj prièi nazivam fantastiènim. Slièno ovom veæ se dogaðalo 
u umetnosti Viktor Igo je, na primer, u svom remek--delu \em Poslednji dan
na smrt osuðenoga \em upotrebio skoro isti takav naèin, iako ne pomoæu 
stenografa; on je sebi dozvolio još veæu neverovatnost, pretpostavio je
da osuðeni na smrt može (i ima kad) da vodi dnevnik ne samo poslednjeg
svog dana nego, èak, i poslednjeg èasa i, bukvalno, poslednjeg trenutka. 
Ali da nije bilo te fantazije, ne bi bilo ni samog dela --- najrealistiènijeg 
i najistinitijeg dela od svih koje je napisao. 
 
\pagestyle{plain}
\makeevenhead{plain}{\thepage}{\scriptsize{F.~M.~DOSTOJEVSKI}}{}
\makeoddhead{plain}{}{\scriptsize{KROTKA}}{\thepage}
\makeevenfoot{plain}{}{}{}
\makeoddfoot{plain}{}{}{}
\aliaspagestyle{chapter}{empty}

\setcounter{chapter}{0}
\chapter{Ko sam bio ja, a ko ona}

\normalsize
Dok je ona ovde --- još je sve dobro: prilazim i gledam je svaki èas; ali kad je 
sutra odnesu --- šta æu ja sam! Sada je u gostinskog sobi, na stolu sastavljenom 
od dva mala, a sanduk æe doneti sutra, beli sa belim brokatom \dots{} uostalom, 
nisam to hteo \dots{} Stalno šetam i hoæu to da shvatim. Veæ je, evo, šest 
èasova kako pokušavam da sve to shvatim i nikako ne mogu da saberem misli u 
taèku. Stvar je u tome što jednako šetam, šetam, šetam \dots{} Bilo je ovako. 
Isprièaæu sve redom. (Red!) Gospodo, ja nisam nikakav literat, vi to i sami 
vidite, ali neka, isprièaæu kako ja razumem. U tome i jeste sav moj užas, što 
sve razumem!

\end{document}